Žiri Evropske nagrade zapoeziju KOV- Petru Krdu koju dodeljuje Književna opština Vršac od
1987.godine, i koja se dodeljuje bijenalno, jednoglasno je krajem decembra 2013.odlučio da ovo priznanje pripadne poljskom pesniku Adamu Zagajevskom , za izuzetan doprinos modernom pevanju
i mišljenju.
Poetska misao poljske književnosti, rapsodično je overena znacima Adama Zagajevskog koji nesumnjivo ide u red reprezantativnih sudbina velike
severne nacije. U njegovom zavičaju, ili bolje rečeno zavičajima, nostalgiju
privremenosti, ali i povremenost granica doživaljavaju kao dramatičnu istinu.
 |
| A. Zagajevski |
Žiri su
sačinjavali dvoje dosadašnjih laureata Ana Blandijana (Rumunija) i Vjačeslav Kuprijanov (Rusija), i glavni i odgovorni urednik
Književne opštine Draško Ređep.
Nagrada se
sastoji od diplome, novčanog iznosa i knjige izabranih pesama objavljene na srpskom.Nagrada će biti uručena krajem 2014.godine.
Dosadašnji dobitnici naše nagrade
su: Husto Horhe Padron (Španija), Vjačeslav Kuprijanov (Rusija),Julijan
Kornhauzer (Poljska), Stefan Augustin Dojnaš (Rumunija), Tomas Transtremer
(Svedska), Carls Simić (SAD), Tito Patrikije (Grčka),
Miodrag Pavlović (Srbija), Roberto Musapi (Italija), Euženio de Andrade (Portugalija), Rajner Kunce (Nemačka), Tadeuš Ruževič (Poljska), Pavo Haviko (Finska), Pol Maldun (Irska/SAD), Ana
Blandijana (Rumunija), Vesna Parun (Hrvatska), i Petru Krdu (Srbija).
______ Ова одлука Жирија саопштена је данас, 22. јануара 2014. године тачно у подне у Римској дворани Библиотеке Града Београда. Прочитала ју је Ана Крду...
 |
| Римска дворана, проглашење добитника Европске награде. 22. јануар 2014. Фотодокументација ЗАВЕТИНА |
_______________
Adam Zagajevski:
……………..Poetika Vaše generacije, „Generacije `68” u Poljskoj, bila je direktni
govor o stvarnosti. Kako sada, kao pesnik meditacije, gledate na te zahteve?Odrastali ste u tvrdom komunizmu, a zrele godine živite u tranziciji, odnosno kapitalizmu. Ogromne promene za jedan život, a za pesnika i esejistu kao Vi, mnoštvo ideja…
Mislim da pesnik i esejista operiše na drugi način sa idejama, nego filozof i političar. On ne omalovažava ideje, ali na njih gleda iz drugog ugla. Jedna od najvažnijih stvari za mene sada jeste odbrana mašte, pa zato i postoji analogija između onoga što treba odbraniti u komunizmu i onoga što se javlja u ovom, novom kapitalizmu. U komunizmu je akcenat stavljan na odbranu istine. U situaciji, pak, kada društvo prelazi u kapitalizam ispostavlja se da treba braniti manje uhvatljive stvari kao što je duhovni život, kao što je mašta. Odbranom istine od neprestane laži politike bave se novinari, i nekada to rade jako dobro; umetnici, pak, brane nešto neuhvatljivije, oni brane određene vrednosti duhovnog života, određeni senzibilitet.
Šta je pad Berlinskog zida doneo Istoku, a šta Zapadu? Kako to prihvata običan čovek, koji se u tranziciji nije snašao? I kako on gleda na umetnost?
Ne slažem se sa tim da je običan čovek izgubio tom promenom. Dobio je da, recimo, može da otputuje u Irsku, da tamo stvori nekakav novi život i da se opet vrati u Poljsku. Međutim, rušenje Berlinskog zida za ljude kulture bilo je više politički nego kulturni događaj, pošto za one koji su pažljivo pratili kulturna zbivanja taj zid nikada nije postojao. Sada je nestala njihova neobična obaveza i privilegija patetične odbrane određenih vrednosti koje su tu odbranu zahtevale sve dok je taj Zid postojao. Zato je, u izvesnom smislu, upravo život ljudi iz kulture izgubio sjaj. I zato mislim da su ovi, obični, ljudi više dobili rušenjem Zida.
Da li se totalitarni komunizam i totalitarni kapitalizam sreću u jednom pravcu: neuvažavanju boga? U pesmama iz zbirke „Antene” ga tražite…
Razlika je ogromna jer je komunizam zabranjivao Boga; u SSSR, su, kao što znamo, crkve pretvarane u muzeje ateizma. Kapitalizam je, pak, u odnosu na boga ravnodušan. Iz tačke gledišta paradoksalnosti, svojstvene čoveku, može se međutim reći da je ravnodušnost čak veća opasnost nego aktivna borba sa nečim. Taj problem će se u dužem vremenskom razmaku pojavljivati, i u nekoj daljoj perspektivi umetnici i vernici će biti saveznici. U borbi sa tom ravnodušnošću…
Volite da pišete pesme o drugim umetnicima, piscima – Milošu, Brodskom, Blejku, muzičarima, poznatim ljudima. Potreba za dijalogom, ili odvajanje od zaborava?
I jedno, i drugo. To je naš dijalog sa umrlima kroz umetnost. S druge strane, radi se o sećanju, o čuvanju sećanja i pamćenju kulture. Ne bismo bili ono što smo da nije tih velikih ličnosti iz bliže i dalje prošlosti. Ali, ne vidim razlog za zabrinutost jer su te velike ličnosti tu, i uvek će biti sa nama. Strah od zaboravljanja nije ozbiljan strah, mada jednoga dana možemo zaista da se nađemo pred radikalnom opasnošću od zaboravljanja. U SAD, koje predstavljaju avangardu kapitalizma, svake ili svake druge godine pojavljuju se novi prevodi Homera ili Dantea. U Evropi se malo o tome zna, ali klasična kultura je u SAD veoma živa. Naravno, za određenu manjinu.
Kojim se piscima, filozofima, umetnicima iz ranijih vremena vraćate?
To je veoma duga lista, i teško je o tome govoriti. Sada držim predavanja na Čikaškom univerzitetu, i glavna ličnost o kojoj govorim je Platon. Pod uticajem tog Univerziteta počeo sam i sam da se Platonu vraćam. U poslednje vreme, vratio sam se Tomasu Manu koga sam čitao kada kao veoma mlad. A tih ličnosti je jako, jako mnogo. I, iako me interesuju mladi, novi pisci, ja se neprestano vraćam nekim starim. To je i povratak mladosti, jer sam ih u njoj otkrivao.
Šta od poezije dajete svojim esejima, i obrnuto?
Ponekad mi se čini da pišem eseje da ne bih pisao previše pesama. Jer, nema ničega goreg od pesnika koji previše piše. Naravno, šalim se. U eseju do reči više dolazi misao, i u njega su umešana i naša čitanja, naše lektire. Esej je. Zato, više razgovor sa autorima, ili aktuelnim ili starim. Poezija je pre lični glas. Iako esej mnogo koristi od poezije. To vam je kao planinarenje: moramo da gledamo istovremeno i gore i dole, šta nam je pod nogama i šta je iznad nas. Eseji su gledanje na dole, a pisanje pesama gledanje u nebo.
Vaša čuvena pesma „Pokušaj da opevaš osakaćeni svet” možda najsnažnije pokazuje Vašu veru u poeziju?
Ta pesma govori o mojoj prvobitnoj spoznaji sveta, obogaljenog i osakaćenog. Moje detinjstvo je bilo u vremenu neposredno posle Drugog svetskog rata, i na mnogim kućama bili su vidljivi tragovi razaranja. I trajalo je to i u narednim decenijama, a meni se činilo da je svet takav; međutim, kada sam prvi put otišao u Švajcarsku, video sam da može da bude i drugačije, i da postoji svet koji nema rana, ni ožiljaka. Međutim, naš svet moramo voleti bez obzira na sve, pa je za mene suština poezije upravo pevanje o tom osakaćenom svetu. Što nikako ne znači mirenje sa nepravdom. Reč je o dubljem smislu: nepravde i društveni problemi se menjaju iz decenije u deceniju, a poezija…, ona mora da govori o nečem trajnijem.
U Vašem eseju „Opaske o visokom stilu”, objavljenom kod nas u 7. broju časopisa „Zenit”, kažete da smo tako prozaični… i pitate da li uopšte zaslužujemo poeziju. Da li?
Teško je shvatiti da je ono što je obično u životu istovremeno i nešto neobično, fascinantno. Kada danas razmišljamo o 16. veku u Evropi, o renesansi, dali bismo čitavo bogatstvo da možemo da provedemo jedan sat u Firenci. Međutim, mi nismo danas Firenca, i ne živimo u periodu renesanse, a opet, nešto magično u našem životu bez obzira na to postoji. I kroz sto godina, studenti će gledati na naš život sa istim interesovanjem i divljenjem, kao što mi gledamo na renesansu.
Anđelka Cvijić
objavljeno: 16.04.2008
Izvor: EKSKLUZIVNO: ADAM ZAGAJEVSKI - Nešto magično u našem životu : http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Neshto-magichno-u-nashem-zivotu.lt.html
_____________ Pogledati i : PESNICI SVETA: Pet pesama A. Zagajevskog :
https://sites.google.com/site/sazvezdez/zemnih-jada-do/petpesamaadamazagakevskog
Нема коментара:
Постави коментар