Translate

ДИЦА СЗ

ДИЦА СЗ
Документационо информациони Центар Сазвежђа Заветина

четвртак, 08. јануар 2015.

Одбио признање „Милан Богдановић”

Време неколико поетских тема, које се смењују и варирају на различите начине, као да је прошло. Тога су пре свега свесни млади песници, попут Горана Коруновића. Његова збирка поезије „Црвена планета” искорак је у непознато искуство, које као да поручује да ако се осећамо сигурно и ушушкано у свом свету, на много смо лошем путу.
Тако је и у претходним Коруновићевим збиркама „Гостопримства”, „Река каишева”. Његови компаративни огледи, објављени прошле године у „Службеном гласнику”, насловљени су „Литература и опасност”. Горан Коруновић недавно је одбио признање „Милан Богдановић”, о чему ће бити речи у овом разговору.

Припадате песничкој групи окупљеној око едиције Caché. С којим циљем је основана, који је њен мото?
Група нема мото ни манифест. Пада ми на памет Блејкова изрека: „Ако други нису били луди, ми треба да будемо.”
Ако је циљ стваралаштво, а не устаљено критиковање свега постојећег, ипак у вашем ставу постоји противљење. Чему?
Свему што је млако и предвидљиво.
Противите ли се и том уобичајеном ставу да је културни живот мртав, да књиге нико не чита, да се све распада, да нема смисла писати?
Тај став је сасвим млак.
Ваше поетске вечери, и она одржана у Српском књижевном друштву пре месец дана, посећене су?
Да, посећене су.
Сами и објављујете своје књиге. Зашто?
Много је ванлитерарних фактора који утичу на судбину песничке књиге, па и саме поезије. Самиздат је реакција на такав књижевни и идеолошки поредак. Између осталог, омогућава да се фокус врати на нијансе и снагу самог песничког текста, а и да књиге, које сами уређујемо, припремамо за штампу, а најчешће и дословно израђујемо, изгледају и дистрибуирају се онако како ми то желимо. Сва Caché издања су бесплатна.
Плашите ли се самодовољности, изолованости у културном животу Србије?
Не. Не верујем ни у строгу поделу на центар и маргину. Пре бих рекао да је ослобођен простор за неочекиване и неидентификоване књижевне објекте.
Ваша нова поетска збирка „Црвена планета”, као и претходне „Гостопримства” и „Река каишева”, говори о искуствима које региструје осетљива и проширена свест. Шта за вас значи такво посматрање?
Значи слављење субјективности и препуштање радикалним искуствима да пронађу пут до песничке форме.
„Куда год да кренем, ребра ми уплове у духове небеских тела”... То је сигурност коју даје само неспутана имагинација?
Имагинација омогућава да уживамо у несигурности. Другачија стања ме мало интересују.
Вилијaм Блејк, Новалис, Томас Лиготи, космос Стивена Хокинга, Лаканова психоанализа... Коју још традицију цените?
Традицију егзорцизма.
Да ли вам је важно да будете схваћени?
Да, али није пресудно. Чак и ако се не разумемо у први мах, писмо увек стиже на своје одредиште.
Пишете критику о савременој песничкој продукцији. Верујете ли да критика још увек има утицаја?
Верујем да има. Не зато што књижевност од ње зависи, већ као простор у ком се могу оснажити одређени читалачки и животни сензибилитети.
Одбили сте да примите додељену вам награду „Милан Богдановић”, и овај догађај прошао је прилично тихо... Зашто сте то учинили?
Реч је о једноставном гесту: врло интимном и довољно јавном да изрази оно што тренутно осећам поводом механизама који уређују књижевни живот у Србији. Послао сам кратко саопштење институцији која додељује награду, али га она, колико ми је познато, није објавила.
Да ли примити награду подразумева одређени компромис?
Наравно, као и овај интервју у „Политици”.
објављено: 07/01/2015

Нема коментара: