Translate

ДИЦА СЗ

ДИЦА СЗ
Документационо информациони Центар Сазвежђа Заветина

субота, 01. март 2014.

OZNA lagala da su se deca odrekla Draže Mihajlovića

 DRAGI tata, žao mi je što te ne videh kad si bio u U.
Onda si bio blizu i da je došao po mene neko ja bih vrlo rado došla da
te vidim. Tim pre što smo sve praznike proveli odvojeno. Na Božić, na
Badnje veče, naročito mi je mnogo teško što sam sama. Tada sam bila sa
Čika Acom (senator Aleksandar Aksentijević). Oni njegovi su vrlo dobri,
ali meni nije bilo moje braće i roditelja. Sećala sam se onih Badnjih
večeri provedenih ranije u Beogradu i nisam mogla da ne žalim što nismo
zajedno.“



Ovako je Gordana Mihailović pisala ocu generalu
Dragoljubu Draži Mihailoviću, 27. marta 1944. Samo pet i po meseci pre
nego što će ona i brat biti uhapšeni.

„Posao
te je, tata, potpuno otrgnuo od nas, zar nisi poželeo da me vidiš kada
smo bili na sat odstojanja. Znam da je sada rat, svesna sam prilika u
kojima se nalazimo, znam da ne trpim sama, da je ugrožen ceo srpski
narod, ali ne mogu da shvatim da te je to moglo otuđiti. Razgovarala sam
sa bratom i njemu je žao što smo praznike proveli odvojeno, kad smo već
bili u šumi. Pa ipak, tata, ja sam srećna da te je dužnost prema
otadžbini otrgla od nas dece, a da se nije desilo obrnuto. Nadam se da
je i kraj rata blizu, kao što si mi u poslednjem pismu nagovestio. Voli
te, Gordana.“

Gordana i njen
najstariji brat Branko uhapšeni su 18. septembra te godine. Uhapsili su
ih borci Šeste hrvatske (ličke) divizije Prvog proleterskog korpusa.
Ubrzo posle toga „Politika“ je objavila da se deca odriču oca. Polemike
da li su oni to zaista uradili traju do danas.

KALABIĆEVO PISMO
U Crnoj Gori Dražina deca ostaju do početka nemačke operacije „Švarc“, u
maju 1943, kada se Vrhovna komanda u poslednji čas izvlači iz obruča.
Kao pojačanje u dolinu Lima pozvana je Kosjerićka brigada Požeškog
korpusa. Vojislav prelazi u tu brigadu, a sa njim odlazi i Branko, kao
civil, i pridružuje se Gordani. „Sastao sam se sa Brankom i Gordanom.
Vrlo dobro izgledaju. Gordana se vežba u gađanju puškom i vrlo dobre
rezultate daje“, izvestio je Dražu 24. maja 1943. iz oblasti Kosjerića
Nikola Kalabić.
Istorijske
činjenice govore da su vest o zarobljavanju Dražine dece radio-stanice
prvi put objavile 20. septembra. Pozivajući se na Radio London, Nedićevo
„Novo vreme“ 21. septembra piše: „Sin Draže Mihailovića pao u ruke
bandi. Engleska obaveštajna služba javlja iz Titovog glavnog stana, da
su komunistički banditi zarobili sina generala Mihailovića.“ U štabu
Prvog proleterskog korpusa, posle višenedeljnih priprema, od Branka i
Gordane je zaista zatraženo da se izjasne protiv oca. „Dobili smo
pismeni zadatak da napišemo izjave“, svedočio je Branko novinaru i
publicisti Miloslavu Samardžiću. „Svoga oca se nikada nisam odricao.“

U
„Politici“ 31. oktobra 1944. objavljen je naslov: „Deca Draže
Mihailovića odriču se svoga nedostojnog oca“. U članku je objavljen niz
izjava pripisanih generalovoj deci: o saradnji četnika sa Nemcima i
Gestapoom, o tome kako im je „jedini interes rakija, kocka, sve ono što
kafana pruža“, kako su „izdali srpski narod“... Međutim, nijedna
rečenica ne potvrđuje decidno naslov. Članak je ilustrovan fotografijom
Branka i Gordane dok sede i pišu izjave.

Šest
decenija kasnije, 18. septembra 2005. godine, „Politika“ objavljuje
neku vrstu demantija. Navodeći slučaj Branka i Gordane, kao i još neke
slučajeve prisilnih mobilizacija dece četničkih komandanata, pišu: „Ovo
je tipičan primer manipulacije, jer su pobednici zloupotrebili decu,
prisilivši ih da navodno priđu partizanima, kako bi ostalom narodu
pokazali da i deca četničkog generala podržavaju nove komunističke
vlasti.“

Tokom devedesetih uveliko se
verovalo da su Gordana i Branko početkom Drugog svetskog rata otišli u
partizane, a najmlađi sin Vojislav u četnike. Istoričar Bojan
Dimitrijević, koji se dve godine viđao sa Brankom dok je pripremao
knjigu o đeneralu, tvrdi da mu je najstariji Dražin sin priznao da su on
i Gordana bili skojevci pre rata:

-
Od troje dece, njih dvoje bili su članovi SKOJ-a. Ipak, za vreme rata
pratili su oca, a sredinom septembra 1944, pošto su partizani zauzeli
Valjevo, i posle kraljevog proglasa od 12. septembra preko Bi-Bi-Sija,
kojim poziva četnike da priđu partizanima, i oni se priključuju NOV. Ne
pod prinudom, već kao predratni skojevci. Ali nikada se zaista nisu
odrekli oca. To je bila propaganda novih vlasti.

Dimitrijević dodaje da su mnogi napustili četnički pokret kad su partizani bili nadomak Beograda:

-
Posle su mnogi u emigraciji tvrdili da Gordana i Branko i nisu Dražina
prava deca, već da je jedini njegov sin Vojislav, koji je uz oca i
poginuo. Činjenica je da su oni tokom 1943. i 1944. proveli vreme blizu
njega. Branko je čak završio Školu za rezervne oficire (u Brajićima
ispod Ravne gore). Gordana je bila sklonjena sa drugom oficirskom decom.
Sa njom je bila i ćerka Dragiše Vasića.

Da je Branko bio u SKOJ-u potvrđuje i Miloslav Samardžić:

-
Početkom 1943. nemački oficir je prilikom obilaska logoraša naredio da
se na Banjicu dovedu i Dražina deca. Oficir nije znao da Dražina supruga
Jelica razume nemački. Preko ilegalnih veza poručila je deci da beže.
Branko je u međuvremenu postao član SKOJ-a, pa je tražio od drugova da
njega i sestru prebace u šumu. Ti skojevci, takođe deca iz visoke
građanske klase, bili su više teoretičari, zanesenjaci, i nisu ništa
učinili. Onda se obratio četničkim ilegalcima, koji ih odmah prebacuju u
Kosjerić.

Gordana
je od tada, kako kaže, najviše vremena provodila u Subjelu, gde je
stekla najbolju doživotnu prijateljicu, Ljubicu Protić. Branko je otišao
u Vrhovnu komandu, u Gornje Lipovo iznad Kolašina, gde se nalazio i
Vojislav.
Pukovnik Dragan Krsmanović, nekadašnji šef Vojnog
arhiva, tvrdi, pak, da nikada u rukama nije imao nijedan dokument koji
bi potvrdio da su se Dražina deca odrekla oca, pa čak ni da je Branko
formalno bio član SKOJ-a:

- Ne kažem da
dokumenti postoje, ali je zanimljivo da ih nikad nisam video i ne znam
nikoga ko ih je video. Moje mišljenje je da je sve to iskonstruisano
naknadno, u propagandne svrhe. Branko jeste koketirao sa levičarstvom,
ali nema dokaza da se formalno učlanio u komunističku omladinu.
Partizanska vlast je htela ne samo da pobedi neprijatelja, već i da ga
diskredituje, a za to je najbolje bilo da upotrebe njegovu decu.

Komunisti
su vremenom nadograđivali ovu priču raznim detaljima, pa se čak
govorilo da se Tito lično starao da deca njegovog neprijatelja ne
stradaju, pa ih je doveo u svoj Prateći bataljon. To, međutim, nije
tačno. Deca su poslata na Sremski front. Komandant Šeste hrvatske
(ličke) divizije rekao je da se posle „interesovao za tu malu Dražinu“,
dodajući: „Tražio sam da dođe nekada na sastanak boraca Šeste divizije
da porazgovaramo, ali nije dolazila“.

Gordana
Mihailović preminula je 12. februara (ali je tek prekjuče objavljeno). U
stanu, zauvek usnulu, našao ju je oficir koji je posle 2000. ostao bez
posla, pa je radio u službi za brigu o starima i svakodnevno joj donosio
hranu. Poslednja njena želja je bila da je sahrane bez ikakve pompe.

SUSRET S NEDIĆEM

Jednom mi je Gordana pričala o susretu sa generalom Milanom Nedićem, kaže Miloslav Samardžić.

-
Prkosna devojčica otišla je pravo u njegovu kancelariju, da ga moli da
joj oslobodi majku sa Banjice. Izgledao joj je kao dobrodušni džin, sa
blagim krupnim očima i još blažim, dubokim, glasom. Zapamtila je njegove
reči: „Draža žrtvuje život, a ja žrtvujem i život i čast.“

Jelica
Mihailović je u januaru 1944. puštena sa Banjice. Četnici je odmah
sklanjaju u brda iznad Čačka, a u selu Rošci prvi i jedini put tokom
rata sreće se sa mužem. Tu su bili i Branko i Gordana.



OZNA lagala da su se deca odrekla Draže Mihajlovića | Društvo | Novosti.rs

Нема коментара: